Depresija i genetska predispozicija
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, depresija pogađa više od 280 miliona ljudi globalno. Iako stres, hronični pritisci i traume često pokreću depresiju, istraživanja pokazuju značajnu ulogu naslednih faktora. Porodične studije ukazuju da je rizik dve do tri puta veći kod ljudi koji imaju rođake sa depresijom, dok studije na blizancima procenjuju naslednost oko 37 procenata.
Koji geni su proučavani
Analize su se fokusirale na gene vezane za monoamine (SLC6A4, MAOA, TPH1), regulaciju kortizola (NR3C1, FKBP5), neurotrofne faktore (BDNF, Val66Met), inflamatorne citokine (IL-1β, IL-6, TNFα) i cirkadijalni ritam (CLOCK, PER3, CRY1). Dosadašnji nalazi često nisu dali jasne, pojedinačne uzročne veze, sugerišući da je uticaj mnogih gena suptilan i zavistan od interakcije sa okruženjem.
Epigenetika i okruženje
Epigenetika objašnjava kako okolina menja ekspresiju gena bez promene DNK. Metilacija DNK, na primer, može uticati na gene kao što su BDNF i SLC6A4, naročito u oblastima mozga odgovornim za emocije. Jedna varijanta gena FKBP5 pokazala je povezanost sa promenjenom regulacijom stresa nakon trauma u detinjstvu. Depresija tako nastaje iz dinamične interakcije gena, epigenetike i faktora sredine, pri čemu više gena sa malim efektom deluje zajedno.
