Šećer menja hormonski balans i mozak
Prof. dr Veroslava Stanković, dijetolog, upozorila je na konferenciji na Festivalu zdravlja da šećer ne utiče samo na težinu nego remeti hormonski sistem, mozak i centar zadovoljstva, stvarajući začarani krug gladi i potrebe za slatkim. Zavisnost od šećera često počinje u djetinjstvu, a posljedice su gojaznost, dijabetes tipa 2 i poremećaji mentalnog zdravlja koje društvo rijetko prepoznaje.
Koliko stvarno unosimo šećera? Potrošnja na Balkanu je zabrinjavajuća i direktno utiče na porast gojaznosti i oboljenja povezanih sa šećerom. Skriveni šećeri u industrijskoj hrani dodatno pogoršavaju situaciju.
"- Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija, prosečna potrošnja šećera na Balkanu pokazuje zabrinjavajuće trendove: u Hrvatskoj se troši čak 33 kilograma šećera godišnje po osobi, u Srbiji nešto manje - oko 22 kilograma, dok je u Bosni i Hercegovini potrošnja oko 18 kilograma po stanovniku. Dakle, govorimo o ogromnim količinama. Zamislite, 33 kilograma šećera po osobi godišnje - istakla je dr Stanković."
"- Važno je naglasiti da se u ovim podacima računa samo upotreba belog šećera, dok tzv. „skriveni šećeri“ prisutni u industrijskim proizvodima nisu uračunati, iako imaju snažan uticaj na razvoj zavisnosti."
Šećer doprinosi gojaznosti i povećava rizik od smrtnosti kroz dugoročne efekte na srce, krvne sudove i metabolizam, a prehrambena industrija održava dostupnost šećera u svakodnevnoj ishrani.
"- Na kraju, posledica je potpuni „haos“ u organizmu. Ključnu ulogu imaju hormoni gladi i sitosti. Prvi od njih je grelin, hormon gladi koji se luči u želucu i aktivira kada smo gladni. Kada unesemo šećer, njegova koncentracija se privremeno smanji, ali vrlo brzo ponovo naglo poraste i šalje signal da jedemo još. Tako nastaje stalna oscilacija između gladi i sitosti, koja vremenom vodi ka sve većoj potrebi za unosom hrane - objasnila je dr Stanković."
"- Međutim, usled prekomernog unosa šećera i kalorija, dolazi do pojave tzv. leptinske intolerancije, odnosno leptin gubi vezu sa mozgom, što znači da osećaj sitosti izostaje i da ostajemo gladni i nakon obroka."
"- Kada pojedemo nešto slatko, nivo insulina naglo raste, a zatim naglo snižava šećer u krvi tako što ga „ubacuje“ u mišiće i jetru. Posledica je hipoglikemija - nagli pad šećera, praćen neprijatnim simptomima: osećajem panike, hladnim znojem i subjektivnim osećajem ugroženosti života. Tada ponovo posežemo za šećerom da bismo ublažili simptome. Tako nastaje začarani krug koji je teško prekinuti."
"- Melatonin se, između ostalog, sintetiše i u gastrointestinalnom traktu, a njegova uloga je da smanji lučenje grelina i poveća delovanje leptina. Drugim rečima - on pomaže da se osećamo siti. Međutim, ako noću ne spavamo dovoljno, nivo melatonina opada, a posledica je osećaj gladi. Ukoliko vreme provodimo pred ekranom, često „preskočimo“ ponoć, period kada lučenje melatonina prirodno počinje. Time se njegov nivo blokira i vrlo brzo se javlja potreba za hranom - naglasila je dr Stanković."
"- U isto vreme aktivira se i insulin, i ta dva hormona normalno održavaju ravnotežu. Međutim, hroničan stres dovodi do pojačanog lučenja kortizola. Tada kortizol oslobađa šećer iz jetre i mišića u krvotok, a insulin odmah reaguje da bi ga regulisao. Dakle, čak i bez direktnog unosa šećera iz hrane, pod dejstvom stresa i kortizola dolazi do naglih oscilacija, a zatim i do pojave zavisničkog obrasca ponašanja prema šećeru - rekla je dr Stanković."
"- Pre svega, aktiviraju se centri zadovoljstva u mozgu. Kada unesemo šećer, dolazi do pojačanog lučenja dopamina - hormona koji stvara osećaj zadovoljstva i euforije. To je onaj trenutak kada pojedemo kockicu čokolade i odmah se osećamo prijatno. Međutim, nakon kratkog porasta, nivo dopamina brzo pada i javlja se potreba za još. Vremenom, mozak luči sve manje dopamina, a mi posežemo za sve većim količinama šećera kako bismo ponovo dostigli isti osećaj zadovoljstva - objasnila je dr Stanković."
"- Kada je stalno izložen prevelikom broju signala koje ne može da obradi, dolazi do poremećaja u njegovom funkcionisanju. Tu je i prefrontalni korteks, deo mozga koji je zadužen za kontrolu i volju - onaj unutrašnji glas koji nam govori: „Nema više čokolade“. Ali tokom vremena, pod uticajem zavisničkog obrasca, ti centri za samokontrolu popuštaju i sve teže odolevamo impulsu, jer mozak traži taj lažni osećaj sreće - rekla je dr dijetolog."
"- U tom trenutku unos šećera deluje kao svojevrsni „emocionalni anestetik“. Kada sve ovo spojimo (hormone gladi i sitosti, centre zadovoljstva, volje i emocija) dobijamo potpuni disbalans sistema koji kontrolišu naše ponašanje i metabolizam. Rezultat svega ovoga jeste razvoj zavisnosti od šećera - zaključila je dr Stanković."
